Bratiševac, Babušnica

Pirotski okrug. Škola sa tri đaka

Naša druga akcija u opštini Pirot nas je ostavila bez teksta i danima smo nakon nje pokušali da sumiramo utiske, rekla bih neuspešno.

Pripremajući  akciju za tri đaka u selu Bratiševac, opština Babušnica, znali smo da u toj školi Margareta, učenica četvrtog razreda ide svakoga dana u  školu u pocepanim patikama na debelom minusu i velikom snegu. Nabavili smo joj nove tople čizmice, duboke patike, dosta tople odeće, slatkiše, grickalice, školski pribor i nešto osnovnih životnih namirnica. Nismo želeli da se druga dva dečaka, bez obzira što nisu socijalno ugroženi ,osećaju manje vrednima i njima smo poneli poklončiće, ali u mnogo manjoj meri nego Margareti.

Margareta svakoga dana od kuće iz sela Resnik pešači 2km do glavnog puta, tu je čeka učiteljica Vesna kolima i zajedno sa druga dva dečaka nekih 1,5 km se voze neočišćenim, uskim, krivudavim putem pod određenim nagibom, jer se škola nalazi na brdu.

Dolazeći naša ekipa se zaglavila u smetovima i zaista smo jedva uspeli da odglavimo kola, a možemo zamisliti kako je tek učiteljici i deci, ali nam se nekako činilo da je učiteljica naviknuta na takve uslove i jako iskusna u takvim surovim uslovima. To je bio prvi šok za nas, neočišćen i tesan put, utaban sneg, velika nadmorska visina i puno nepreglednih krivina. Dalje smo zaista bili zatečeni poljskim toaletom, na nekih 20-tak metara od škole i jako niskom temperaturom od 20 stepeni  u minusu…

Vreme kao da je stalo u ovoj školi, stara fasada iz prošlog veka, stari umivaonik na ulazu u hodnik, stara peć, velika učionica i stare klupe…. Da vreme je stalo 50-tih godina prošlog veka kada je ova škola sagrađena i od tada nikada nije renovirana niti nešto uloženo u nju….

Bez obzira na sve to, prvim našim koracima u toploj učionici punoj ljubavi osetili smo tu lepotu, tu smirenost, tu neku lepu porodičnu idilu koja se širi u toj ogromnoj učionici.

Deca mirna, rekla bih stidljiva, nisu naviknuta na posete, njih niko nikada ne posećuje, bili su najpre rezervisani prema nama, nisu znali kako da se ponašaju ali su se ubrzo opustili  i jako lepo nas prihatili i dočekali. Margareta je toliko bila srećna da su je okice odale, blistala je od sreće, znala je da će dobiti novu toplu obuću i neće joj više biti mokre noge od kuće do škole i nazad. Onog trenutka kada je izula patike shvatili smo koliko je ustvari bila alarmantna situacija, patike su bile u jako lošem stanju i rekla bih skoro raspadnutom. Cela ekipa koja je krenula sa nama da odradimo ovu akciju nije ostala ravnodušna, knedle su nam svima stajale u grlu i jedno pitanje je lebdelo u vazduhu “kako je ovo moguće?”

      Ali nas je Margaretin osmeh odmah vratio u realnost, ona je toliko bila srećna, toliko je blistala da nekako nije umela da nam rečima opiše svoju zahalnost već je uzela papir i olovku i ispisala jednu jako dirljivu rečenicu koja je sve nas rasplakala, pisalo je na tom komadiću papira “hvala doba vilo”. Na kraju druženja sa ovom predivnom decom usledilo je njihove pitanje kada ćemo opet doći, morala sam da obećam uskoro, bili su presrećni. I zaista planiram uskoro još jednu posetu ovoj deci  jer oni zaslužuju mnogo više.